Professional Documents
Culture Documents
Иницијални тест
Име и презиме
’Арамбаша престрављено погледа на ону страну, одакле је шушањ долазио, али уто
поче да се ломи грање тамо у шуми. ’Арамбаша скочи први и дрекну:
– Бежите, браћо!
[…] Поразмештали смо се по гранама, а ’Арамбаша чучи на врху храста.
Врабац, мада га је страх обузео као и све нас, не могаде ни у овоме очајноме
тренутку да опрости ’Арамбаши што му је малопре рекао да скрати песму која му опева
јунаштво, па диже главу, погледа више себе, у врх храста, и рече:
– А ти, ’Арамбашо, први клисну?
– Ја, је л’? – избрецну се ’Арамбаша. – Море, реци хвала што сам вам спасао главе.
Ви и не знате колика је опасност била; најмање их је стотина оружаних пушака било
тамо. Видео сам их, сви имају пушке, а ми немамо ватрено оружје. Кад бисмо се борили
прса у прса, ја бих примио борбу, али нисам смео да примим са ватреним оружјем. […]
Сви напрегнусмо очи још више. У пуној светлости пламена јасно се оцртавала нека
четвороножна животиња. […]
– Па оно је магарац!
– Јесте, јесте! – викнусмо неколико нас, јер се сад већ јасно видело да је магарац.
– Ама, да ли је магарац? – пита још увек ’Арамбаша.
– Јесте! – вичемо сви сад углас, јер се одиста лепо видело при светлости пламена.
’Арамбаша поћута, поћута мало, па онда, изгледа, као да се на нешто велико и
важно
одлучио. Он је добро осетио да му је због малопређашњег бекства пао нешто мало
углед међу нама, па је сад хтео пошто-пото да га врати и поче врло свечано:
– Браћо и јунаци! Ми не можемо остати овде на дрвету читаву ноћ. Може ко заспати,
па пасти с дрвета као зрела крушка. Морамо, дакле, нешто учинити. Ја сам се решио на
један корак, па ма како опасан по живот био. Једанпут се живи и једанпут се мре. На
муци се познају јунаци. Одлучио сам да сиђем с дрвета, и не тражим од вас да пођете
сви за мном. Кога је страх нек остане. Сићи ћу и учинити јуриш на непријатеља, па ма-
кар их тамо било и две стотине. Ко ће дакле, браћо, са мном?
Сви пристадосмо да пођемо, јер смо сад већ били потпуно уверени да тамо нема ни
сто ни двеста непријатеља, него свега једно једино магаре. Па зашто онда не бисмо
били и ми јунаци на рачун магаретов?
Кад виде ’Арамбаша да се сви одазивамо, а њему као да није било најправије, није
желео да с њим поделимо славу у јунаштву.
– Па добро, – рече – ја вас не зовем, али ако хоћете! И он сиђе с дрвета за две-три
гране ниже, да нам буде ближе, и поче нам казивати свој план за напад […]
Уједанпут мрклу ноћну тишину проломи страшан арлаук, као лав кад рикне, а ми
кроз ону полусветлост од ватре спазисмо ’Арамбашу како скочи као тигар, стаде пред
магаре и викну:
– Предај се! Магаре не одговори ништа. – Предај се ако ти је мила глава на рамену! –
рикну поново ’Арамбаша.
И магаре одиста диже увис уши, као оно војници у рату што дигну руке увис кад
хоће да се предају. […]
– Е, ово, браћо, беше жестока борба! – рече ’Арамбаша.
– Па јест, – вели Глуваћ – ал’ магарац.
– Ако је магарац – љути се ’Арамбаша. – Ја сам ударио као да их је стотина, што ме
се тиче што је магарац. Требало је имати срца па ударити. Ово, ти, Врапче, треба да
ставиш у песму. […]
После ’Арамбаша поче опширно да прича како је престао да дише, како је чекао да
му се пробуди и друго срце, како је осетио кад су му заиграли мишићи и како је тад у
себи рекао:„Напред, Брбо, па или смрт или слава!” – и скочио је на непријатеља.
Бр. Бр.
Питања
зад. бодова
1. Ко је написао роман Хајдуци?
4. Подвуци у тексту бар једну реченицу коју изговара један од дечака а којом
се осуђује понашање ’Арамбаше.
Бодови: Оцена: