СЕМИНАРСКИ РАД

ПРЕДМЕТ:
ПОСЛОВНО ПРАВО

ТЕМА:
Уговор о купопродаји

Ментор: Студент:
Милица Стојковић Тијана Стојковић
Број индекса:
721-011/22

Београд, новембар 2022.

САДРЖАЈ

УВОД.....................................................................................................................................................3
1. Појам и значај купопродајног уговора.......................................................................................5
2.Битни елементи уговора о продаји.................................................................................................6
2.1. Предмет купопродаје...............................................................................................................7
2.2.Цена робе...................................................................................................................................9
3.Права и обавезе уговорних страна................................................................................................10
3.1.Обавезе продавца....................................................................................................................10
3.2.Обавезе купца..........................................................................................................................12
ЗАКЉУЧАК..........................................................................................................................................13
Литература.........................................................................................................................................14

2
УВОД

У савременим условима пословања услед процеса глобализације, дерегулације

и либерализације тржишта, домаћа али и спољна трговина достигне су огромне
размере. Управо из тих разлога, купопродајни уговори у домаћој и међународној
трговини имају данас велики значај. Развој индустрије и привреде, као и развој
мултинационалних и транснационалних компанија довео је до огромног проширења
лепезе роба које постају предмет привредног промета па тиме и уговарања с обзиром
на то да уговор о купопродаји има како правно тако и економско дејство.

Са економског аспекта купопродаја представља процес размене, односно посао

промета робе у замену за новац. Са правног аспекта посао продаје обухвата укупну
правну регулативу економског односа обе стране које учествују у размени, те је у
привредном животу уговор о купопродаји резултат споразума странака на који се
надовезују и бројни други послови и уговори и као такви представљају јединствени
систем у размени роба.

Разне врсте уговора условљавају и различите методе закључивања уговора.

Уговор о купопродаји је најеклантнији пример чију физиономију у сваком посебном
случају формирају одређени услови. Ти услови утичу на различито регулисање односа
између уговорних страна. Обавеза продавца и купца, начин закључивања и извршења
уговора показују већа или мања одступања од правила која за то важе у случају када је
реч о основном, класичном облику уговора о продаји.

Уговор о купопродаји је увек био више или мање предмет интересовања и

обраде у нашој правној науци. Зато се наметала потреба да се најважнија питања о
правним проблемима уговора о купопродаји подробно и продубљено обраде према
садашњем стању и правне науке и правне праксе и законодавства. А све то би било од
велике користи за нашу свакодневну привредну и правну праксу и на унутрашњем и на
међународном праву.

3
 Може се рећи да је појам врсте продаје по својој садржини и домену примене
шири од појма њених модалитета. У односу на врсте, модалитети купопродаје
појављују се само као њихова конкретизација у правно – техничком смислу. Другим
речима, свака од појединих врста купопродаје може да се манифестује кроз више
модалитета као најпогоднијих облика у којима се може закључити уговор о куповини и
продаји у сваком одређеном случају.

Разликовање врста и модалитета уговора као и цене као елемента уговора о

куповини и продаји нема само правно – технички значај, како би могло да се закључи
ако се посматра само њихов међусобни однос. Оно указује и на различит историјски
развој и суштину ових појмова, који су друкчији како по своме пореклу, тако и по циљу
коме треба да послуже. Тако, док продаје означавају област друштвене активности у
оквиру које се продаја врши, модалитети уговора о продаји указују на њене конкретне
облике у којима се она у свакој од тих области може појавити.

4
 1. Појам и значај купопродајног уговора

Уговор о купопродаји је централни и најважнији посао у робном промету. То је основни

посао у трговини без кога се она не може замислити и с којим стоје у вези сви остали послови
робног промета. Он има велику улогу не само у унутрашњем него и у спољнотрговинском
промету (Капор, Царић, 1990.).

По својој економској функцији уговор о продаји је најважнији од свих уговора промета

добара јер се помоћу њега као правног инструмента спроводи највећи део и обим тог промета.
Он долази на прво место не само по својој важности него и по својој учесталости у пракси и то
како унутар појединих држава, када долази у дотицај и нужно трпи утицај различитих правних
система који га регулишу. С обзиром на посебни значај овог уговора у практичном животу
људи, грађански законици – како они традиционални, тако и они новијег датума (Круљ, 1972.).

Историјски гледано, уговору о продаји претходи уговор о трампи. Трампа је

примитиван облик размене добара. Са појавом вишка производа, започиње и деловање
закона вредности под чијим се дејством врши размена по принципу једнака вредност за
једнаку вредност. Појавом новца као мерила вредности роба, настаје нови инструмент на
тржишту који омогућава размену добара (употребних вредности) посредством новца, а то је
уговор о продаји. Римско право овај инструмент назива „куповина – продаја“ (emptio –
venditio). Многи правни системи су га под сличним називом и прихватили – купопродаја,
уговор о куповини и продаји, а у нашем праву под називом уговор о продаји (Спировић –
Јовановић, 2001.)

Путем уговора о продаји обавља се трансформација вредности. По моделу овог

уговора су изграђени сви остали уговори, а то због тога јер се у суштини путем уговора
облигационог карактера у основи увек нешто продаје: право својине, услуга или неко
имовинско право (Легардић, 1968.)

Две су стране које представља уговор о продаји. С једне стране је купац као дужник, а с
друге стране је продавац као поверилац, где су купац и продавац субјекти продајног односа а

5
не елементи уговора о продаји а између њих се путем уговора заснива дужничко –
поверилачки однос.

Уговор о продаји је дефинисан као уговор којим се једна страна, продавац, обавезује
да другој страни, купцу, преда ствар тако да купац стекне право својине, а купац се обавезује
продавцу да плати цену у новцу и преузме ствар (Службени гласник РС, 2020, Закон о
облигационим односима [ЗОО]). Закон о облигационим односима (ЗОО) на јединствен начин је
регулисао продају између страна у грађанском односу и привредном (трговинском) односу.
Одређене одредбе ЗОО које се односе на уговоре, наиме примењују се на све врсте уговора
осим ако за уговоре у привреди није изричито другачије одређено (Бабић, 2006.). Предмет
продаје може бити и неко право. Тада се продавац обавезује да купцу прибави продато право
а код вршења тог права захтева и државину ствари да му и ту ствар преда. Кад продају
закључују између себе трговинска (привредна) друштва, банке, задруге, предузетници итд.,
она има за предмет продају робе. Од свих уговора у облигационом праву продаја је
најзначајнији уговор (Boulton, 1972.).

С обзиром на то да је уговор о продаји такав уговор којим се продавац обавезује купцу

да ствар буде предата тако да пренесе право својине на њој а купац за плати одређену против
надокнаду, поставља се питање да ли се право својине преноси моментом закључења уговора
о продаји или је за стицање права потребан и акт продаје?

Уговор о продаји је консензуалан (неформалан), именован, двострано-обавезан,

теретан, каузалан, комутативан, са тренутним или трајним извршењем обавеза, са споразумно
одређеном садржином или по приступу (Бабић, 2006.). Дакле, уговор о продаји спада у ред
именованих уговора коме је закон одредио назив (име); у ред неформалних уговора осим када
га саме стране договорно учине формалним или ако је предмет уговора непокретна ствар; у
ред двострано-теретних уговора јер се види разлог настанка обавеза и у ред уговора или са
тренутном или са трајном престацијом.

2.Битни елементи уговора о продаји

Како би уговор о купопродаји био закључен, неопходно је да се постигне сагласност

уговорних страна по питању битних елемената уговора, односно састојака који су битни по

6
природи посла. Битни елементи одређеног уговора представљају услов настанка и валидности
тог правног посла, јер уколико се не постигне сагласност воља уговорних страна по питању
битних елемената уговора, нема уговорног односа, а аналогно томе ни настанка права и
обавеза уговорних страна. Када се говори о битним елементима „по природи посла“, битни
елементи могу бити својствени самој природи уговора, а када се говори о „законом
одређеним битним елементима“, могу бити прописани правним актом (најчешће законом)
којим се уређује та област. Тако је чланом 26, ЗОО одређено да је уговор закључен онда када
су се уговорне стране сагласиле о битним елементима уговора.

Небитни елементи уговора могу бити природни и случајни. Уговор о продаји

пуноважно настаје и ако се стране не споразумеју о небитним састојцима уговора (Бабић,
2006.). Дакле, осим битних елемената уговор о купопродаји садржи и низ небитних елемената,
односно чињеница и околности садржаних у уговору којима се ближе уређује остваривање
узајамних права и обавеза уговорних страна.

О осталим елементима који су по својој природи споредни, као што су време

извршења обавезе, место испоруке, начин плаћања, превоз и друго, стране се могу али и не
морају договорити. Ако се договоре о овим елементима везује их договор. А ако се не
договоре, примењиваће се диспозитивне норме ЗОО, допунске норме из других извора
облигационог права и обичаји који владају у пословном свету (Спировић – Јовановић, 2001.).

Уговор о продаји је „модел – категорија за све врсте облигација“ (Легардић, 1968.) зато
што се увек нешто продаје. Он се најчешће ради сигурности уговорних страна закључује у
писаној форми, а што је већи број одредби о правима и обавезама, већа је и сигурност. Тако
Дракшић предлаже да уговор о продаји треба да садржи 20 тачака како би се осигурало
потпуно уређивање узајамних обавеза (Дракшић, 1984.).

На основу горе наведеног, може се закључити да су битни елементи уговора о продаји:

 предмет (роба) купопродаје и

 цена

2.1. Предмет купопродаје

Предмет уговора о купопродаји су ствари или роба. Наш ЗОО користи термин „ствар“ за
означавање предмета уговора о купопродаји као његовог битног елемента, међутим термин

7
„роба“ је прихватљивији и прецизнији када се у привредно – правним пословима одређује као
предмет уговора о продаји, јер га одређује на недвосмислен начин.

Садржинска разлика у одређивању појмовног значења ствари у односу на робу огледа

се у томе да је појам робе ужи од појма ствари. „Ствар се одређује као материјални део
природе који је подложан људској власти“ (Вукићевић, Велимировић, 2002.). Под робом у
привредном праву се подразумевају ствари намењене тржишту и подобне за тржиште. Тиме
роба обухвата само телесне покретне ствари укључујући електричну енергију и сличне
енергије попут гаса, воде и паре, а искључује непокретности, хартије од вредности из разлога
што се њихов промет регулише посебно, као и ствари које су предмет уговора о продаји, а
забрањене су законским прописима.

С обзиром на то да је карактерно обележје робе да служи за задовољење човекових

потреба, и да има употребну вредност може се извести и њено прометно одређење, у смислу
њене подобности да буде средство промета односно размене и то по правилу за новац, а
изузетно за другу робу. С тим у вези, услов да би се нека ствар сматрала робом јесте да иста о
којој се закључује уговор о продаји може бити у промету, а уколико то није случај, уговор о
продаји је ништав.

Роба по правилу мора бити реално постојећа у тренутку закључења уговора о продаји
чији је предмет. Међутим одредбама ЗОО као и у међународном праву, пуноважна је продаја
будуће ствари. То је ствар која не постоји у моменту закључења уговора, већ се треба израдити
или произвести (члан 458, став 3, ЗОО; члан 3, став 1 Конвенције УН о међународној продаји
робе). Како би се закључио уговор о продаји робе није довољно да постоји само сагласност
воља уговорних страна о томе да извесна роба буде предмет тог уговора, већ је неопходно
извршити ближе одређење саме робе, као и прецизирати њена квалитативна и квантитативна
својства које треба да садржи, како би се уговор о продаји сматрао валидним.

Предмет продаје може бити индивидуално и генерички одређена ствар (Бабић, 2006.).
Индивидуално одређене ствари односно роба се издвајају од осталих по неком посебном
својству чиме се разликују у односу на друге ствари исте врсте или роба. Генерички, односно
ствари одређене по роду су оне ствари које се у правном промету означавају по врсти, броју
количини. Значај разликовања индивидуалних у односу на генеричке ствари огледа се са
аспекта одређивања предмета уговора о продаји као и по питању преласка ризика са
продавца на купца у случају оштећења или пропасти ствари.

8
 Важно је споменути и квалитет и квантитет робе која је предмет уговора о купопродаји.
Када је реч о количини робе, то је маса ствари коју је продавац дужан испоручити купцу.
Количина се одређује према мерним јединицама, по правилу унифицираним, и то прецизно
одређено (комад, тежина у грамима, килограмима, дужина у метрима, центиметрима…).
Допуштено је да буде одређена апроксимативним одредбама („од – до“, „приближно“,
„цирка“, и сл.). У последњем случају се сматра да је обавеза испоруке уредно извршена купцу
од стране продавца ако је количина испоручене робе у оквирима апроксимативног одређења.

Када се говори о квалитету робе код уговора о купопродаји, реч је о скупу својстава
које роба треба поседовати у тренутку њене испоруке. Одређивање квалитета робе не
представља битан елемент уговора. „Уговор ће се сматрати закљученим иако странке у
уговору нису одредиле квалитет робе, јер ЗОО предвиђа како ће се поступити у таквом
случају“. Квалитет робе не мора бити одређен уговором, с обзиром на то да у робном промету
постоје правила на основу којих се у таквом случају квалитет може одредити (Капор, Царић,
1990.).

2.2.Цена робе

Основна обавеза купца је да исплати цену продавцу. Цена је новчани еквивалент за

ствар коју продавац продаје купцу и мора бити изражена у новцу (Марковић, 1997.). Дакле
цена робе је новчана накнада за купљену робу и уколико цена није новчано изражена већ се
изражава у једној или више ствари између уговорних страна, тада није закључен уговор о
продаји већ неименован уговор. Тако на пример у том случају према одредбама члана 552.
ЗОО реч је о уговору о размени а према одредбама члана 576. ЗОО реч је о уговору о закупу.

Као што је напоменуто, цена представља битан састојак уговора. Уколико је цена
уговором изричито одређена, реч је о одређеној цени. Уколико уговор садржи довољно
података помоћу којих се она може одредити, реч јео одредивој цени. У случају да цена није
одређена или није одредива, купац је дужан да плати продавцу цену коју је продавац редовно
наплаћивао у време закључења уговора, а у недостатку ове разумне цене, како је одређено
чланом 462. став 2, ЗОО. Под разумном ценом подразумева се текућа цена у време
закључивања уговора, а уколико ни ова не може да се утврди, тада ће цену одредити суд
према околностима случаја.

9
 Одредбом члана 465. ЗОО одређивање цене може бити поверено и трећем лицу а
уколико исто неће или не може да је одреди, а уговарачи се не сложе накнадно о одређивању
цене нити уговор раскину, тада се сматра да је уговорена разумна цена.

Одредбом члана 464. ЗОО дефинисано је да у ситуацији када купац и продавац утврде
текућу цену, тада купац дугује цену утврђену званичном евиденцијом на тржишту места
продавца у време када је требало да уследи испуњење а у одсуству евиденција текућа цена се
одређује на основу елемената помоћу којих се према обичајима тржишта утврђује цена.

Према члану 463. ЗОО уколико је уговорена већа цена од прописане, купац дугује само
износ прописане цене, а уколико је исплатио уговорену цену продавцу, има право да му се
поврати разлика. У случају да је нижа цена уговорена од прописане, онда је продавац
овлашћен да захтева износ прописане разлике у цени. Дакле цена код уговора о продаји мора
бити озбиљна и правична, у циљу заштите равноправности обе стране и еквивалентности
потраживања.

3.Права и обавезе уговорних страна

3.1.Обавезе продавца

Основне обавезе продавца, када је у питању уговор о купопродаји су:

1. предаја ствари (испорука),
2. гаранција да ствар – роба нема материјалних недостатака и
3. гаранција да ствар – роба нема правних недостатака

Што се тиче предаје ствари то питање је регулисано Општим узансама за промет робе и
Законом о облигационим односима.

Предаја ствари – испорука подразумева уручење ствари купцу или предају исправе
којом се ствар може преузети. С обзиром на то да су често и продавац и купац просторно
раздвојени, на продавцу је да преузме низ радњи. У пракси је усвојен израз „испорука“ уместо
предаје, а у законима наилазимо на термин уручивање.

10
 Купцу је продавац дужан да испоручи робу у исправном стању заједно са њеним
плодовима и другим користима од те ствари. При томе испорука подразумева све неопходне
радње које проистичу из уговора и природе самог посла како би купац примио ствар односно
предмет уговора.

Када се говори о обавези предаје – испоруке ствари – робе, значајна су 3 питања:

место, време и начин испоруке.

Место испоруке није битан елемент уговора о продаји, одређују га уговорне стране, а
ако се не договоре споразумно онда се примењују диспозитивно – допунске мере. Уколико се
место испоруке није договорило, место је пребивалиште продавца у моменту закључивања
уговора, а у недостатку пребивалишта, место је боравиште продавца. Уколико је продавац
правно лице, онда је место његово седиште. Ако продавац правно лице има више пословних
јединица, онда је то место из којег је послао понуду, односно место где је извршио прихват
понуде. Уколико су продавац и купац значајно просторно удаљени, онда је зависно од
удаљености место складиште купца или утоварна станица или пристаниште у месту продавца,
односно предаја робе шпедитеру.

Када се говори о времену испоруке, продавац је дужан да изврши предају у време

предвиђено уговором, а уколико то није предвиђено уговором примењују се диспозитивно –
допунске норме јер време није битан елемент уговора као ни место. Изрази „одмах“, „хитно“,
„промпт“, „брзо“, означавају 8 дана за предају робе од дана закључења уговора. Уколико није
одређен или одредив датум предаје, онда се подразумева разуман рок од момента
закључења уговора. Моменат испоруке ствари је од правног значаја из разлога што
представља моменат извршења обавезе као и моменат преласка ризика са продавца на купца.

Начин предаје робе подразумева низ неопходних радњи које продавац извршава како
би купац дошао у посед истих. Одређује се договорно, односно вољом страна, а уколико
стране нису одредиле уговором начин предаје онда се користе посебни прописи и посебне
узансе. Разликује се у односу на чињеницу да ли се ради о генеричној роби (по роду одређене
ствари) или индивидуално одређеној ствари или техничкој роби.

Ствар која је предмет купопродајног уговора не сме имати материјалне односно

физичке недостатке уколико пођемо од чињенице материјалне еквивалентности уговора о
купопродаји.

11
 Материјални недостатак ствари је дефинисан у четири случаја: када роба нема општа
својства која су везана за њену употребу, ако та роба нема нарочита својства за намену за кују
је купац набавља, а што је било познато продавцу, ако роба нема својства која су изричито
договорена, и ако та роба није саобразна моделу којег је купац видео у тренутку закључења
уговора.

Што се тиче правних недостатака, продавац је дужан да гарантује купцу да та ствар

нема правних мана, односно ако на тој ствари постоје права трећих лица, продавац одговара
за то.

3.2.Обавезе купца

Код уговора о купопродаји постоје 2 основне обавезе купца – да плати цену и да

преузме ствар. Поред ове две основне обавезе постоје и низ других обавеза које проистичу из
природе уговора, важећих прописа, обичаја, пословног морала.

Купац је обавезан да исплати за преузету ствар цену, која представља новчани израз
вредности уговора о купопродаји, у место и у време како је то уговором предвиђено. Уколико
се стране нису о томе договориле, цена се врши у време и у месту испоруке.

Уколико уговором није другачије дефинисано, трошкове припреме испоруке сноси

продавац, а трошкове око пријема купац. Исплата цене се у робном промету врши на основу
факторе коју продавац испоставља купцу и цена се може платити унапред, истовремено са
испоруком или након испоруке (почек, кредит).

Најчешће се плаћање цене врши безготовинским путем, односно вирманом, а може се

вршити плаћање и путем акредитива, где важе посебна правила, уз откуп складишних
докумената (складишница, коносман...). Уколико се плаћање врши безготовински, то значи да
ће се плаћање вршити преко банке купца.

Када је реч о року исплате, Опште узансе дозвољавају рок од 8 дана од момента
пријема робе. Према одредби члана 518. ЗОО уколико је рок одређен изразом „одмах“ или
„промпт“ тада се цена плаћа првог радног дана по пријему фактуре, односно пријема робе
уколико је роба стигла пре фактуре,. Уколико су испоруке сукцесивне, цена се плаћа за сваку
испоруку у часу пријема.

12
ЗАКЉУЧАК

Уговор о купопродаји је најеклантнији пример чију физиономију у сваком посебном

случају формирају одређени услови. Ти услови утичу на различито регулисање односа између
уговорних страна. Обавезе продавца и купца, начин закључивања и извршења уговора
показују већа или мања одступања од правила која за то важе у случају када је реч о основном,
класичном облику уговора о продаји.

Уговор о купопродаји је увек био више или мање предмет интересовања и обраде у
нашој правној науци. Зато се наметала потреба да се најважнија питања о правним
проблемима уговора о продаји подробно и продубљено обраде према садашњем стању и
правне науке и правне праксе и законодавства. А све то би могло да буде од велике користи за
нашу свакодневну привредну и правну праксу и на унутрашњем и на међународном плану.

Управо прихватањем међународних стандарда, конвенција и других међународних

норми и домаћих колизионих норми око тумачења и разграничавања битних елемената
уговора о продаји, изискује неминовност сарадње и интердисциплинарности више правних
дисциплина, нарочито када је у питању цена, обзиром да цена у овом контексту има различите
третмане у пословном праву, облигационом праву, грађанском праву, упоредном праву,
стварно – правном праву, међународно приватном праву, међународно јавном праву, судском
праву, међународним конвенцијама, споразумима, узансама… Ово пре свега представља
актуелно питање у савременим условима пословања, пре свега у међународној продаји где се
сматра да цена није битан елемент уговора јер се она подразумева.

13
Литература

1. Бабић, И. (2006): Уговори грађанског права, Јавно предузеће „Службени гласник“,

Београд, стр. 23
2. Boulton, H. (1972): The making of business contract, Sweet – Maxwell, London, стр. 15
3. Вукићевић, С., Велимировић, В. (2002): Пословно право, Београд, стр. 83.
4. Дракшић, М. (1984): Елементи уговора о продаји – њихова садржина, Привредно
правни приручник, 1984/2.
5. Капор, В., Царић, С., (1990): Уговори робног промета, ИДП Научна књига, Београд,
стр. 103.
6. Круљ, В. (1972): Дејства уговора о купопродаји – својина, предаја, ризик, цена.
Институт за упоредно право, Београд, стр. 5.
7. Легардић, Р. (1968): Наука привредног права, други дио, Београд, стр. 8-9.
8. Марковић, Л. (1997): Облигационо право, НИУ „Службени гласник СРЈ“ , Београд,
стр. 419.
9. Службени гласник РС, бр. 18/2020 (2020): Закон о облигационим односима
10. Спировић – Јовановић, Л. (2001): Трговинско (привредно) право са основама права,
други део, Економски факултет Београд, стр. 115.

14